RSS Новости:

У продаји је ТРЕЋЕ КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског
Организовање тематског научног богословског скупа, Манастир Тумане, 14. септембар 2019.
Изашла из штампе девета свеска часописа „Браничевски весник“ (2018)
Једанаесто епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2019.
Васкршња посланица Епископа браничевског, 2019
Епископ Игнатије за Радио „Светигора“: Верска настава у школама Србије (ретроспектива)
Предавање протођакона доц. др Златка Матића: „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“
Протођакон доц. др Златко Матић за Радио „Светигора“ о Сабраним делима о. Г. Флоровског
Конкурс за формирање листе вероучитеља за 2019/2020. г.
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског у крипти храма Светог Саве на Врачару

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 2/I, 1995

Протојереј Милорад Милошевић

Литијска богослужења и народне светиње: записи

Један од најлепших и најпоштованијих народних обичаја, израз наше племените Православне вере, јесу народне литије, дивна особина православног духа нашег побожног света, очуване у обичајима сеоских и градских заветина, и практиковане од најстаријих дана Историје Српске Православне Цркве.

Хришћанство је у наше крајеве дошло благодарећи мисионарском раду словенских апостола Кирила и Методија, а главна организација и црквеног и духовног живота са правом се везује за мисионарски државотворни и просветни рад родоначелника наше народне културе и просвете првог Српског Архиепископа Светога Саве и његовог родитеља Стевана Немање, у монаштву нареченога: Монаха Симеона. Историчари наше цркве, културе и просвете, са правом све почетке нашег народног живота везују за рад великога Оца и Његовог Сина, још већег прегаоца, духовника, мислиоца и подвижника. За утврђивање Православља, за његово спровођење у живот, за његове чврсте и неразориве темеље, за његову животворност, за његову непролазну лепоту, и коначно за његову судбину кроз векове и отпорност према спољним и унутрашњим непријатељима Свети Отац и Син имају изванредне и превасходне заслуге.

Темеље Православљу у Србији Свети Сава је зналачки и мудро изводио. Као ретко ко, познавао је душу свога народа, и опрезно и систематски уводио је Православље, а понекад и некој наслеђеној особини, коју је тешко било искоренити давао хришћанско православно обележје. На тај начин и на томе основу настао је култ наше домаће славе, најлепше особине нашег народног бића, породичног заштитника и молитвеника пред лицем Божијим, а и очуваних многих прехришћанских елемената: Бадњак, обичаји о празнику Божића, Богојављења, Ивандан и сл. који су са новом вером добили и попримили нова значења и нове вредности. (Др. Веселин Чајкановић: О Српском Врховном Богу, издање Српске академије наука, Београд 1941. год. стр. 1516).

Подизањем бројних манастира, школа и болница поред њих, почиње нови период у верском, духовном и културном животу нашег народа. Осетило се то одмах. У крајевима где њих није било, Свети Сава је постављао Крстове, око којих се народ окупљао, а свештеници вршили чинодејства и богослужења. У овом поступку ваља тражити и настанак једне друге светиње посебно поштоване, уважаване и неговане у нашем народу: ЗАПИСА.

Они се налазе у сваком делу сеоских и градских атара. То су обично родна дрвета, на којима се уреже крст, и код кога се у одређено време сваке године врши литијска молитва. Засађивањем записа, њиховом одржавању, поштовању, и љубављу према природи и шумама, Срби испољавају једну праисконску атавистичку оданост, коју су њихови далеки преци донели још из прадомовине, колевке непрегледних шума и горостасних дрвета, вековима чувану и са ревношћу одржавану у народној души. (Марја Вођевичевна: ДЕВАЈТИС, роман у издању Просвете Београд, 1955.г).

Значај и вредност записа, као сакралних објеката и културних простора, снажно је порастао за доба туђинске владавине у нашој отаџбини. Далеко од очију непријатеља, по скровитим увалама и дубравама, свештеници су православној пастиви обављали све потребне свештенорадње: крштавали, венчавали, причешћивали и Богу се молили. Отуда и њихов значај и велики углед у души и православном схватању нашег народа. Уништење записа, њихово обесвећење, народ сматра тешким и неопростивим грехом, који никад не остаје без казне. У народном памћењу, у православној традицији има доста случајева у којима се препознаје Правда и Рука Господња, која је стигла оскрнавитеља и уништитеља.

Уочи литија у насељу се врши вечерња молитва у присуству верника, а централни запис, обично у средини насеља, свечано се окити и украси. Код њега, а по завршетку свечаног хода литије, пререже се славски колач, и том приликом се бира домаћин за идућу годину, чија се обавеза састоји у томе да за наредну годину спреми све што је потребно за литију.

У наше време организују се литије врло свечано, и том приликом певају се и лепе песме из Духовне лире.

Нико тако не осећа присуство Божије у своме животу и раду као наш сеоски живаљ. И нико опет не уме да буде захвалан Богу за све од Њега прими као наш пољопривредник. Душа нашег православног верника окренута је Извору Живота, свакога добра и благостања и уме искрено да буде захвална и благодарна.

Литије се обављају у нашем народу одмах иза Празника Спаситељева Васкрсења. Најчешће око Празника Педесетнице Духова. Оне се са љубављу припремају, дочекују, организују и спроводе. Свако село, град или засеок имају, по правилу, свој литијски дан. После Свете Литургије у Цркви, верници (обично млађи свет), са свештеницима у беспрекорном реду и побожно, са барјацима, крстовима и иконама обилазе записе. По доласку на запис, литија га три пута обиђе, окити струковима младог кукуруза и влатима пшенице а свештеник чита за то одређену молитву из Требника: ЧИН ЛИТИЈЕ ИЛИ КРСНОГА ХОДА У ПОЉА...

Свештеник се моли: да земља донесе плод свој;
Да Господ благослови пашњаке и винограде;
Да усеве очува од сваке штете;
Да пошаље усевима кишу у потребно време;
Да болне исцели, да здраве оснажи;
Да у људе усади љубав и слогу, и истину вере узвиси;
Да да опроштај покајницима;
Старе охрабри, младе уразуми;
Да лажна учења, расколе отклони.

Молитву завршава прозбом: Да нас Господ сачува и огради силом Свога Светога Крста и заштити молитвама Своје Свете Мајке.

За време док свештеник чита молитву, један од верника обнавља крст на запису, кога свештеник по завршетку молитве прелије светом водом и вином. Онда кропи поља уз молитву: „Посети Господе земљу, напој је и обогати, и умножи жита њена...“

У намери да уништи и искорени сваки верски осећај у души нашег православног света, безбожничко тоталитаристичко безумље и једноумље, свирепо се окомило на овај лепи верски обичај. Власт је литије свим законима забрањивала, затварала учеснике и кажњавала свештенике који би се усудили да са народом пођу. Али, обичај се ипак није заборавио. Домаћини су сами обилазили записе, обрезивали их и преливали вином, молили се Господу и очекивали боље дане. У души су својој носили народну истину исковану у најтежим данима: „Не очајавај никад када Правда плаче, зло и кад победи никад није јаче...“ „Има победа које значе пропаст и крај победника.“ Увек је било „тешко противу бодила праћати се“ ...