RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 1/XIII, Васкрс 2007

мр Александар Ђаковац

Приказ „Споменице - Владика Игнатије“ уредника ђакона Златка Матића

Јубиларна СПОМЕНИЦА поводом десетогодишњице епископске службе владике ИгнатијаНије нимало једноставан ни лак задатак говорити о богословљу преосвећеног епископа Игнатија. Посебно то није лако мени, који сам се са богословљем Православне Цркве први пут сусрео управо на његовим предавањима, држаним у сали Патријаршије, пре више од петнаест година.

На самом почетку, као полазну тачку овог излагања, желим да нагласим да је богословље епископа Игнатија, заправо богословље Цркве Христове. Заједно са Светим Максимом Исповедником, он може да каже: „Ја не износим ништа своје, него само оно што сам примио од Светих Отаца“. Богословљу епископа Игнатија никако не недостаје научна прецизност, јасност и доследност израза, поткрепљеност изворима, широко и дубоко познавање преобилне светопредањске заоставштине. Све ово карактерише његове радове, али његово богословље никако није сувопарно академско – иако често говори језиком науке. Већ након читања само једне његове студије, може се видети да су мотиви који га покрећу заправо сотериолошки – спасењски. И овде је епископ Игнатије на „путу отаца“ – како би то рекао, блажене успомене о. Георгије Флоровски. Њега превасходно интересује спасење човека, његов је циљ да својим слушаоцима, било да су то студенти Богословског факултета или народ Божији у Цркви, укаже не егзистенцијални значај учења Цркве. Јер догмати Цркве нису напросто философске формулације, још мање спекулације, већ су то сведочанства живог искуства живе евхаристијске заједнице са живим Богом – Оцем и Сином и Светим Духом.

Богословље епископа Игнатија, као уосталом и читаво богословље Цркве, карактерише снажна унутрашња повезаност. Академска распарчаност и подељеност теологије на области и групе, попут догматике, еклисиологије, тријадологије, христологије, литургике, етике, антропологије, али и црквене уметности итд., не одговара стварном јединству икономије Божије – Његовом делу спасења света и човека. Зато је врло тежак, ако не и немогућ, покушај систематизовања древног православног богословља, па тако и покушај систематизовања савременог православног богословља оличеног у делу епископа Игнатија. Тако, да бисмо за потребе овог скупа, успели да макар унеколико прикажемо главне црте богословља епископа Игнатија, принуђени смо да се задржимо на централној теми његовог интересовања – Светој Евхаристији, која, како ћемо видети, својим местом „главе од угла“, суштински одређује све аспекте, како богословске мисли, тако и живота сваког члана Цркве Христове.

Евхаристија – есхатолошка пројава Царства Божијег у историји

„Вавилонско ропство“ православне теологије, нарочито изражено у последња три века, оставило је бројне последице, како на теорију, тако и на практичну побожност. У теорији су те последице кудикамо уочљивије. Довољно је да погледамо старије православне уџбенике догматике, па да одмах увидимо да се Евхаристија тамо спомиње тек успут, углавном као једно од многих „средстава“ за стицање индивидуалних врлина. Сведена на једну од седам светих тајни, у њој више није препознаван епицентар или „срце“ црквеног живота – сама Црква. Иако је Црква успела да – нарочито у побожности простог благочестивог народа – сачува нетакнутим литургијско сведочење и свест о Евахристији као оприсутњењу Самога Христа и Царства Божијег, и практична побожност је примила немало утицаја, који су водили занемаривању Свете Литургије. Поменимо само негативан аспект старчества, који се неретко огледао у неспособности да се у структури Цркве – епископ, презвитери, ђакони, народ Божији – увиди деловање Духа Светога. Дух Свети је све више тражен изван и мимо литургијског сабрања, а његови дарови више нису посматрани као службе – пре свега евхаристијске – већ као награда за индивидуална аскетска постигнућа. Свакако да је овакво суштинско занемаривање Евхаристије сасвим страно предању Цркве. Подсетимо се само речи Светог Николе Кавасиле, који каже: „Јер, ако је могуће и кроз друге свете Тајне пронаћи Христа, то је само зато да се онај ко Га прима, на тај начин припреми за сједињење са Њим, док се овде остварује потпуно примање и сједињење. Наиме, у којој другој Тајни хришћанин постаје једно тело и једна крв са Господом? У којој Тајни пребива у Њему, а бивајући у Њему, истовремено Га у себи носи? Због тога, мислим, Христос и вели да је блаженство праведника Трпеза, при којој ће Он Сам бити служитељ“.

Наравно да оваква негативна кретања у богословљу нису могла да буду без последица и на саму Свету Литургију. Те последице су се највише, иако не и једино, огледале у схватању Светог Причешћа као објективне светиње којој се субјективно приступа. Питање „достојности и недостојности“ причасника доживљавано је, пре свега, на јуридичким – законским – основама, па су се појавила „правила“: инсистирање на обавезном вишедневном посту пред причешће, инсистирање на обавезној исповести непосредно пред примање Свете Тајне, само су неке од последица ових утицаја. Иако је Црква, у делима многих савремених теолога, попут о. А. Шмемана, о. Н. Афанасјева, Светог Никодима Светогорца, митрополита Јована Зизиуласа и других, показала сву богословску и светопредањску неутврђеност оваквих пракси, оне још увек опстају у многим парохијама наше Цркве.

Говорећи о Евхаристији као о идентитету Цркве, епископ Игнатије, у студији „Црква и њен идентитет“, каже: „Није ни мало случајно да се код свих хришћанских, а пре свега православних народа, до дана данашњег употребљава једно исто име за храм и за Цркву – Црква. Будући да је храм место на коме се окупљала Црква, тј. сви хришћани једнога места ради служења, пре свега Свете Литургије, ова, на први поглед безначајна чињеница у одговору на наш проблем, може бити од великог значаја. Јер, ако имамо у виду, поред осталог, и то да се у свести православних хришћана до дана данашњег задржало мишљење да се у Цркву иде када се иде у храм на Литургију, Службу, јасно је да се постојање Цркве пројављује, пре свега, на Служби, на Светој Литургији. Отуда су и храмови од најранијих времена у хришћанству и добили име Црква.“

Евхаристија чини само биће Цркве – она пројављује крајњи циљ (логос) стварања света. Владика каже: „Црква је у Литургији, пре свега, есхатолошка заједница. То значи да се Црква овде у историји пројављује онаквом каква ће она бити, и да је на тој основи њен идентитет, не у ономе што она јесте сад, већ у ономе што ће она бити у будућем веку“. Истинито сагледавање Евхаристије, али и читаве икономије спасења, могуће је, дакле, само у контексту есхатологије – што конкретно значи, Другог доласка Христовог и остварења Царства Божијег на земљи. Епископ Игнатије објашњава да „основни елементи који одређују есхатологију, поред тога што есхатологија значи последњи догађај, јесу заједница свега народа Божијег на једном месту, као и то да је то заједница око Месије. Јер кад Месија дође, по веровању јеврејског народа, он ће сакупити народ свој Израиљев на једном месту и основати Царство Божије. Овом догађају су се надали, пре свега, Јевреји, као изабрани народ, а његово место остварења је требало да буде Јерусалим са обећаном земљом. И то зато што је ово било Божије обећање пројављено кроз избор Аврама и у његовом лицу благосиљање свега народа израиљевог.“. „Будући да је хришћанство као нови савез народа са Богом у лицу Господа Исуса Христа, Сина Божијег који се оваплотио, био природни наставак Старог завета, и рекли бисмо још јача потврда истинитости овог првог Божијег обећања датог Авраму и потомцима његовим о Царству Божијем, и основна структура хришћанске вере у будуће Царство Божије у новозаветној Цркви је остала иста; окупљен народ Божији око Месије Исуса Христа, који је потомак Аврамов, на једном месту. Промена је настала у томе што се у новозаветној Цркви, за разлику од старозаветне, појавио сам Месија“.

Оваква схватања Евхаристије, које налазимо код епископа Игнатија, дубоко су заснована на светом предању Цркве: Још је у ранохришћанском спису Дидахи забележено: „Као што је овај хлеб (евхаристијски хлеб – А. Ђ.) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква твоја са крајева земље у Царство Твоје“ – Тако, пошто „Црква себе пројављује кроз Свету Литургију, тада је Црква есхатолошка заједница, будуће Царство Божије овде на земљи“.

Владика Игнатије непрестано наглашава значај литургијских служби за конституисање Евхаристије, као пројаве будућег Царства Божијег у историји. Тако је епископ у Литургији икона Христова – он је тај који собом изображава Духом Светим присутног Господа Славе, приносећи, у име заједнице, читав свет Богу Оцу, који нам га враћа као „нову твар“, слободну од смрти и пропадљивости. Али шта тачно значи то да је епископ икона Христова, шта тачно значи то да је Евхаристија икона будућег века: Владика објашњава: „Под онтологијом службе подразумевамо да је на земљи, сад и овде, конкретно, у историји и у историјском контексту остварење спасења које ће се десити у будућности. Онтологија иконе подразумева присутност те будућности сад и овде, те ако нема иконе, односно ако нема Цркве као евхаристијске заједнице и свега што чини Цркву, тада нема ни будућег века“. О овој евхаристијској дијалектици прошлости, садашњости и будућности, сведочи и Свети Никола Кавасила када каже. „Сада је, свакако, Христос за њих хлеб, јер још увек живе човечанским животом, али је, исто тако и пасхална вечера, јер они одавде прелазе у град који је на небесима“

Улога епископа, али и осталих црквених служби, у наше време је донекле затамњена, тј. она је често, нарочито у академском богословљу, посматрана јуридички, одвојено од евхаристијске службе. Још је Свети Игнатије Богоносац (почетак II века) сведочио: „Јер и Исус Христос, наш нераздвојни живот, јесте воља Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима (земље), јесу у вољи Исуса Христа“ (Смир III, 2). И на другом месту: „Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Уп. Јн 5, 30; 10, 30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф 4, 4–6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега. Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме)“ (Маг VII).

Црква је, дакле, незамислива без службе епископа, као што је епископска служба незамислива и неодвојива од служби презвитера, ђакона и верног народа Божијег. Свети Климет Александријски овако говори: „Јер Архијереју су дате посебне литургијске службе, и свештеницима је назначено посебно место, и левитима (=ђаконима) су наложена посебна служења, а човек лаик (=световњак) везан је одредбама које се односе на лаике (глава XL)“. И наставља – „Сваки од нас, браћо, нека у своме чину благодари Богу, имајући добру савест, не преступајући одређено правило своје службе“ (глава XLI, 1). „Све те службе окупља Литургија, али оне и произлазе из Свете Евхаристије. Евхаристија их афирмише и оне из ње извиру. То су све оне службе које се могу срести у Цркви, као што су епископска, свештеничка, ђаконска, лаичка, пророчка, учитељска итд. Јер нема Цркве без служби. Све те службе су израз иконе тог будућег Царства и кроз све се пројављује Сам Христос, Који је све у свему (та панда ен паса). Литургија је скуп и јединство тих служби, а све службе нису многи Христоси, него Један Христос. Једна је Тајна Христова, али се она може у сваком појединцу тачно видети као потпуни Бог и потпуни човек. Служба је та која носи димензију божанства, како каже Свети Максим Исповедник, или димензију Христа као Бога, а онај који је носилац службе – који служи, јесте човек. Зато, ако уништите човека, не може више бити ни службе, нити пак службе могу постојати мимо људи који су носиоци тих служби“.

Евхаристијска онтологија о којој говори епископ Игнатије има, што је сасвим природно, јасне и очигледне последице, не само на све аспекте теолошке мисли, већ и на све аспекте практичног, свакодневног живота сваког појединог члана Цркве.

Тако, из ње следи несамерљив значај човекове личности. Личност није исто што и индивидуа, и владика Игнатије то стално наглашава. Индивидуа је скуп природних својстава, као што су телесне одлике, психолошке и моралне карактеристике. А личност је назив за однос. Личност може да постоји само ако постоји и други, који ће је признати за јединствену и непоновљиву. Међутим, без Бога, без заједнице са Богом, лично постојање човека је трагично, пошто он својим силама – будући да је створен ни из чега – не може да превазиђе своју смртност нити смртност, оних које воли. Тако се прави значај човекове личности, на вишеструк начин открива управо у евхаристијској заједници. Евхаристијска заједница, са својим различитим службама, јасно указује на чињеницу да нам је други неопходан, суштински неопходан, јер без другог нема ни Евхаристије, или још јасније, без ближњег нема заједнице са Богом. Тек када смо сви заједно на Евхаристији окупљени „у име Христово“, тек када су ту присутне све црквене службе у личностима појединих чланова Цркве, могуће је служити Свету Литургију, могуће је остварити заједницу са Оним који је „једини бесмртан и једини свет“. Тако се реч Јеванђеља „Љуби ближњега свога као самог себе“, тек у Евхаристији показује као онтолошка – животодавна, а не просто морална или психолошка заповест.

Али, Евхаристија нам указује и на једну другачију димензију света уопште. Имајући искуство евхаристијског заједничарења са Богом, природа која нас окружује, више се не посматра као средство за задовољење наших природних индивидуалних потреба. Као што нам је ближњи суштински неопходан за заједницу са Богом, тако нам је и материја неопходна. Јер без материје – хлеба, вина и воде, које ћемо рукама епископа принети Богу Оцу, нема заједнице са Њим. Тако материја за хришћане добија једну сасвим другачију димензију – она се сагледава кроз личност Христову – унесена у заједницу са Њим, она постаје животодавно Тело и Крв Његова.

Владика Игнатије често наглашава потребу ове свести о евхаристијској употреби света. Савремени еколошки проблеми узроковани су управо недостатком овог искуства.

И хришћанска етика проистиче из евхаристијског искуства. Етика овога света је заснована на спољашњем ауторитету, на законима и наредбама, на рационализму и друштвеним утилитарним конвенцијама, док етика хришћана има свој извор у њиховом искуству заједнице са Живим Богом.

„Оно што за хришћане, дакле, чини истину бића, тј. онтологију, јесте бесмртно постојање конкретних бића везано за будућност, али у догађају сједињења тварне природе с Богом у Христу, које се остварује у историји силаском Сина Божијег кроз делатност Светог Духа, а не просто као награда због испуњења Божијих заповести, како је то схватао фарисеј из познате библијске приче. Бесмртно постојање створених бића није плод њихових сила, јер такве силе не постоје у створеној природи, и зато се оно не може остварити просто испуњењем Божијих закона. Превазилажење смрти је плод силаска Бога у свет и Његовог сједињења с природом творевине, односно то је Тајна Христова. То је откривено свету кроз оваплоћење Сина Божијег и васкрсење Христово, односно кроз Христа и Цркву као Тело Христово, која је икона и почетак остварења будућег Царства Божијег, а оствариће се у потпуности Христовим поновним доласком у сили и слави и васкрсењем умрле природе, васкрсењем тела“. „Све што је створено“, наглашава владика Игнатије, то „је и смртно док се не сједини с Богом. Једино је Бог бесмртан зато што је нестворен. Свет, како духовни, тако и материјални, не постоји вечно, односно није савечан Богу, већ је створен од Бога, у времену, ни из чега. Ништа што је створено не може да постоји без заједнице с Богом. Само по себи, без потребе за заједништвом са другим ради постојања, постоји само оно што је нестворено и што је самобитно, а то је једино Бог, јер нестворено нема узрок своме постојању у другом, што није случај са створеном природом. Постојање створених бића не зависи, дакле, од њихове природе, нити духовне, нити материјалне, већ од њиховог јединства с Богом. Ако су и духовна бића створена, односно ако је и душе створио Бог, онда ни оне не могу да постоје без заједнице с Богом, Који је узрок њиховог постојања, каже Свети Максим Исповедник“.

У контексту реченог, јасно је да је грех могуће посматрати једино као промашај циља – а то је превазилажење граница наше створене природе и живот вечни у заједници са Богом. Грех дакле није, како се често мисли, преступање неких објективних закона и заповести, споља наметнут од врховног ауторитета, већ је грех егзистенцијални промашај, који се пројављује као недостатак живота – као смрт. Сетимо се само речи апостола Павла да је „смрт плата за грех“.

И врлина тако не представља испуњење одређених заповести. Човек, сам за себе, може донекле да поправи своју природу, може да је побољша, али не може да својим напором превазиђе јаз који дели смрт од живота.

Покушали смо, ето, да у оквиру ограниченог времена које нам је било на располагању, укажемо на неке од момената који карактеришу богословље епископа Игнатија. Усредсредили смо се на Свету Евхаристију, која је свакако централна тема његовог богословствовања, и која представља основу и темељ сваког даљег богословског, али и егзистенцијалног промишљања.

Не гајимо илузију да смо успели и да побројимо, а камоли да апсолвирамо бројне теме и аспекте мисли преосвећеног епископа Игнатија. Сматраћемо успехом, ако ово наше излагање макар подстакне даље интересовање слушалаца за његово стваралаштво.

Жеља нам је да поменемо и да књига која је пред нама: „Владика Игнатије – десет година на трону браничевских епископа“, није само лепо илустровано и добро опремљено биографско дело. Поред тога што бројним текстовима и фотографијама даје целовиту слику о пастирском раду епископа Игнатија, она садржи и веома значајне теолошке студије, па треба да заузме истакнуто место у свакој домаћој или јавној библиотеци.

На крају, желим да вам захвалим на стрпљењу, и да изразим и личну радост што сам имао прилике да кажем неколико речи о делу владике Игнатија. Што се мене тиче, свакако, а верујем и за један број вас који сте вечерас овде, као да се на епископа Игнатија односе речи апостола Павла: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца“ (1Кор 4, 15).

* Излагање на трибини Дома Војске у Земуну, на промоцији књиге „Владика Игнатије – десет година на трону браничевских епископа“