• интернет продавница
• продајна места
• садржај
• контакт

• Центар
• Веронаука
• Богословље
• Часопис
• Издаваштво
• Култура

• Обавештење
• Најновији број
• Нова серија
  • Каталог бројева
  • Списак чланака
• Стара серија
  • Каталог бројева
  • Списак чланака
• Вредновање часописа
  • На листама научних часописа Министарства
  • У Библиометријском извештају
  • У Српском цитатном индексу
• Уредништво
• За сараднике
  • Упутство ауторима за припрему прилога
• Продајна места

Свештеник Зоран Мишковић

Манастир светих архангела у Стубици

На западним обронцима Кучајских планина, 17км североисточно од града Параћина, лежи село Стубица, у административним границама параћинске општине. Година 1376.¹ се узима као година у којој се први пут, у писаним документима, село помиње, у опису граница Цреповог властелинства. Следеће помињање је из 1381. г.², где се у Раваничкој Хрисовуљи, поред осталих села дарованих манастиру од стране кнеза Лазара, помиње и Стубица.

Године 1444.³ формира се Крушевачки санџак и село Стубица улази у његов састав. По попису становништва и домаћинстава из те године имало је 14 домова и 2 удовице. Године 1467. у попису области Браничева, село се поново помиње, али као „пазарно место“ – трг⁴. Лежало је на средокраћи између манастира Раванице, цркве Светог Сисоја и Цреповог града Петруса. Због статуса трговишта – трга, Стубица није припадала ни једном од двадесет манастира и цркава, колико их је било у овој околини, већ је увек имала самосталност⁵.

У светлу ових, историјских чињеница, жеља нам је да се у овом кратком чланку мало више осврнемо на податке о цркви у којој се верни народ средњовековне Стубице сабирао на Свету Литургију, пројављујући своју веру и наду у Господа, Који нам дарује живот вечни.

Црква Свети Архангели у Стубици везује се за период средњовековне Петрушке области, која се налазила западно од Велике Мораве, у сливовима река Црнице и Раванице. Та област је била значајан стратешки, економски и културни центар са традицијом која се може пратити већ с краја XII века. Ова област припадала је Петрушкој епархији која је повремено имала и свог епископа са седиштем у Петрусу (називао се и параћински епископ)⁶.

Од цркава из овог периода у области Петруса, по мишљењу др Прокића, само се за цркву у Лешју, Раваницу и Сисојевац може рећи да су властелинске задужбине, али да су одмах претваране у манастире, док су све остале цркве, манастирске по оснивању⁷.

Не наводећи тачну годину изградње и име ктитора, др Прокић цркву у Стубици сврстава у цркве изграђене крајем XIV века (Св. Петке у Извору, Св. Георгија у Забреги и Св. Илије у Плани). Индицију за њено постојање нашао је у Темнићком зборнику, где се наводи да је ова црква посвећена Светим Архангелима⁸, а након истраживања које је вршио на самом локалитету, дошао је до закључка да је била у склопу манастирског комплекса. О постојању манастирских конака сведоче остаци два зида јужно од цркве и са њом паралелно, који су сличних димензија као код манастира Св. Јована у Забреги.

Црква се налази на десној обали Црнице, око 4 км југоисточно од садашњег насеља, а на сат хода низводно од манастира Сисојевца. Прва насеобина Стубичана, локалитет стара Стубица, који је поменут у првом делу чланка налази се на петнаестак минута хода од цркве, што потврђује нашу претпоставку да је она заправо била и њихова парохијска црква. У прилог томе иде и податак да око две трећине домаћинстава у Стубици данас као своју крсну славу прославља Свете архангеле Михаила и Гаврила, вероватно чувајући сећање на време када су ове светитеље, као своје заштитнике и молитвенике славила сва домаћинства у селу.

Истраживања Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу, врше­на су у периоду од 1970. до 1982. г. На основу затеченог стања на терену, др Прокић је дао детаљну реконструкцију изгледа Цркве. По његовом мишљењу:

„Црква је триконхалног облика са истовремено грађеном припратом са западне стране. Најбоље је очуван североисточни угао цркве према олтарском делу, са висином од пода од преко 1,40м. И олтарска и бочне апсиде су потпуно полукружне са унутрашње стране. Пречник бочних апсида је 2,74м, а олтарске 2,10м, што је уједно и најмања апсида од цркава у Петрушкој области. Ширина наоса је 3,50м а дужина 5,43м. Припрата је дужине 3,20м и ширине 3,50м. Констатована су врата на наосу и припрати у ширини од 0,80м са зиданим довратником. Зидови од ломљеног камена дебљине су 0,80м.

У сам североисточни угао олтара усечена је полукружна ниша завршена у облику полукалоте висине 1м. У подножју ове нише која је служила као проскомидија, пронађен је сликани престони крст (слично првом слоју живописа у Сисојевцу). Примећено је постојање живописа и по бочним зидовима ове нише. На северном делу, према бочној апсиди (седам центиметара од ове нише), налази се још једна полукружна ниша, дубине 34 центиметара, са два дела која су по вертикали одвојена хоризонтално постављеном храстовом даском. Укупна висина нише је 0,77м а ширина 0,56м. Подножје ове нише је ниже од проскомидије за 0,21м.

Пропорционална анализа основе потврђују све законитости пројектовања ових триконхалних цркава. Она такође показује нужност постојања куполе над централним простором наоса.

Плато на коме се налази црква је 15м изнад нивоа реке Црнице и са северне стране је затворен једном скоро вертикалном литицом“⁹.

Једино о чему немамо објашњење јесу остаци, веома добро очувани, потпорног зида западно од цркве о којем др Прокић ништа не говори.

Претпоставља се да је мана­стир запустео у другој половини XVII века. Насеље је мењало своју локацију, тако да је садашња трећа по реду. То није сметало да у свести верног народа остане сећање на некадашњу светињу. По сведочењу старијих мештана, оних малобројних који знају за постојање овог локалитета, све до половине прошлог века верни народ је недељама и празницима долазио да пали свеће и приноси молитве на месту њихове некадашње цркве. Али временом је ово сећање ишчезло.

Изглед локалитета од времена истраживања др Прокића па до данас није битно измењен, осим што је место више затрпано земљом коју је спирала вода са оближње литице и што је урасло у жбуње и ниско растиње. Већина мештана, у ствари, није ни знала за постојање остатака манастира, сав труд и напор улаже око завршетка нове цркве Преподобног оца Романа која се налази у самом насељу.

Мишљење о остацима манастира даће нам стручњаци из Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, чији се долазак очекује у јесен крајем 2007. год. После њихове стручне процене биће нам јасније да ли је обнова ове средњовековне светиње могућа или не.

Циљ овог чланка је да се она отргне од заборава.

¹ Др Радослав Прокић, Средњовековна архитектура Петрушке области, Крагујевац 1986.

² Манастир Раваница 1381–1981., издање манастира Раванице, Београд 1981.

³ О. Зиројевић – И. Ерек Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444-1446.) Врање 1968.

⁴ Момчило Станојевић, Браничевски тефтер 1467. г., Београд 1987.

⁵ Миодраг Р. Николић, Стубица, Београд 1996.

⁶ Мр Небојша Ђокић, „Границе Браничевске епархије у XI и XII веку“, у Саборност 1/2007, Пожаревац 2007.

⁷ Др Радослав Прокић, Нав. дело.

⁸ Чед. Марјановић, „Ћуприја, Параћин и Јагодина“, у Темнићки зборник, књига III Београд 1936.

⁹ Др Радослав Прокић, Нав. дело.

Контакт | ©2004–2024. Епархија пожаревачко-браничевска, Одбор за просвету и културу, Пожаревац [RSS]