RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 2-3/XIII, Преображење-Божић 2007

Свештеник Александар Михаиловић

Још једном о крштењу и Литургији

На једном месту Епископ браничевски Игњатије је написао: „Недовољно познавање теологије у њеном изворном, евхари­стијском изразу је највећа препрека да се неко активно укључи у црквени живот.“

Ове речи нам могу бити надахнуће и путоказ у нашем кратком излагању о Крштењу.

О Светој Тајни Крштења написано је веома много. Било би опширно поново писати оно што је већ написано, но, будући да је сам однос према Крштењу у последње време поремећен управо од стране самих свештеника, намера нам је да овде кратко проговоримо о два приступа овој Светој Тајни.

Наиме, ако на Крштење гледамо као на једну од седам Светих Тајни и на Евхаристију такође, затим, на свештеника као на појединца који извршава индивидуална свештенодејства, те ако Хришћанство сведемо само на религију, а Православље на једну од три конфесије и Царство Божије на загробни живот душе, те ако уведемо јуридички и легалистички однос према службама у Цркви (Епископ – свештенство – народ), и сходно томе супротставимо поредак слободи и обрнуто, онда ће сасвим природно, разумљиво и нормално бити ово што се данас чини са Крштењем од стране неких свештенослужитеља. Уколико прихватимо горе поменуте ставове који се вековима издају за Православне, аутентичне и предањске, онда је сасвим у реду то што неки свештеници чине: крштавају по кућама, кропљењем, средом или у суботу, или пак, недељом после Литургије, или на пример, што истовремено у једној цркви бивају три – четири појединачна крштења која врше три – четири свештеника, над малим чанчетом већ освећене водице (углавном богојављенске), уз прескакање и скраћивање молитве за водоосвећење, јер, „Боже мој“, журба је, а и треба бити крштен како би човек постао сутра некоме кум или добар Србин, православац, те ради обичаја, здравља, среће, итд. Уосталом, тако су чинили и наши стари за време Турака, комунизма, тако смо и сви ми крштени, читаве генерације, па нам ето, ништа не фали, а на крају крајева, благодат Божија пребива и у једној капљици воде, па што би баш претеривали са много воде, док се иовако греси спирају крштењем које је узгред, једна породична светковина, леп српски обичај и приватни, индивидуални чин где су изнад свега неприкосновено најважнији елементи ове Свете Тајне: кум (па макар био и некрштен), боја или врста свеће, пешкир или бело платно, зејтин, обавезни фотограф и наравно, све то без присуства мајки на Крштењу и никако онда када дете има непаран број година. Наравно, све то на крају треба и добро да се плати, па за паре поп, по овом „старом, древном, непроменљивом и неприкосновеном предању“, мора да пева онако како му „странка“ или „муштерија“ тражи, захтева и на крају плати.

О евентуалном причешћу новокрштеног ни говора, али зато новокрштени одмах после Свете Тајне бива уредно уписан у књигу рођених и добија крштеницу са печатом као потврдом, овог готово магијског чина над дотичном индивидуом. Уколико ову и овакву праксу подрже Епископи, тиме је већ све зацементирано, запечаћено и узведено на пиједестал „светог српског предања“.

О свему томе не сме даље да се говори, пише, никако да се преиспитује литургијско-богословски, сачувај Боже да се критикује, јер се тиме уводе новине, реформе, немири у Цркви, руше се темељи српства, наше националне идеологије, и то све сада, у овом часу, када су зле силе са запада, масони, Ислам, секте, старокалендарци и зилоти, насрнули на наш јадни, напаћени народ, на наше Светосавско предање, на наше Косово и Метохију, дакле, сада, у овом часу, нико не сме да критикује нити да подигне глас против, не само наопако схваћеног и чињеног Крштења, него ни против наопако схваћене и служене Литургије, јер на тај начин уноси „хаос и цепа јединство“.

И све то тако траје годинама и вековима. Годинама и вековима наша Црква рађа „мртворођенчад“, годинама и вековима, чак и сада кад су прошли Турци, неки наши свештеници крштавају као да смо под Турцима и ми, здраво за готово, прихватамо ову ишчашену праксу као аутентичну и православну, жмурећи пред чињеницом да на тај начин порађамо „духовне инвалиде“, ишчашујемо нацију и чинимо грех против самог Залога који нам је дат приликом рукоположења, а то је - да правилно служимо Свету Литургију и обнављамо народ „бањом поновног рођења“.

Горе описани начин крштавања назвали бисмо индивидуалистичким и он има корене у језуитској пракси и теоријско утемељење у схоластичкој казуистици, радикално је антиправославан, антипредањски и замагљује Исти­ну која нам се открива као Црква односно - евхаристијско Сабрање.

Други приступ назвали бисмо холистичко-католичанским, епископоцентрично-евхаристијским и онтолошко-есхатолошким. О њему можемо писати читаву књигу. Но, ради оквира овог чланка кажимо укратко следеће:

У литургијском предању Цркве крштења су била искључиво везана за Пасху Христову, као и за друге Господње празнике, што се види из песама тада певаним на богослужењу. Ако обратимо пажњу на богословље, можемо извући следеће кратке закључке.

1. Човек као биолошко биће рађа се од родитеља нужно, бива бачен у постојање, рађа се као индивидуа. Његов живот почиње цепањем, деобом, поделом, распарчавањем. Његов живот почиње смрћу. Код новорођеног човека његова личност не претходи његовом постојању.

2. Крштење је обратно рођење. Његов узрок је слобода као непрекидна љубав према Личности која једина може дати оно што је човеку потребно, а то је бесмртност. Крштење је улажење у заједницу, сједињење и поистовећење са Христом, формирање новог односа са Богом, другим људима и творевином. Крштењем се добија Дух Свети Који уноси Есхатон у Историју и уводи новокрштеног у конкретан нови поредак и ипостасни статус, односно у нову онтологију, додељујући ново биће које има темеље не у самом себи, већ у Другоме као есхатолошкој реалности, која почиње сада и овде у Евхаристији. Крштење је тек нови почетак, улажење у однос са Црквом да би се у Њој бесконачно живело у векове векова. Осим тога, ново рођење је и улажење у посебан однос са творевином која је Духом Светим освештана, тј постала евхаристијски елемент, вода, уље, хлеб, вино, ушла у заједницу и принета у руке Епископу као Сину Божијем у Евхаристији. Новокрштени пролази кроз нову творевину, умире у њој његова стара биолошка личност и рађа се нова, васкрснута црквена ипостас поистовећена са Васкрслим Христом.

Све ово значи да је Крштење искључиво црквени догађај и увођење у Литургију, акт који се тиче Епископа и целе Цркве. Крштење је отпочињање есхатолошког начина живота већ овде у Историји.

Практичне последице свега овога су следеће:

Горе наведене тезе опште су познате из црквеног предања.

Коначно, барем ми свештенослужитељи, треба да чувамо литургијске символе, те да доводимо у везу Свете Тајне са Евхаристијом у којој оне добијају свој смисао и потврду. То треба спроводити што пре у пракси, ради изграђивања Цркве која је спасење и Истина овога света у Коју ступамо Крштењем.