RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 2-3/XIII, Преображење-Божић 2007

Андрија Радомировић

Још један осврт на Бранка Миљковића

Из неисказивих дубина људскога ума и богонадахнутог известитеља речи Божије чули смо речи: „Све ми је слободно, али ми све не користи, све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме“.

Ко је могао да слути да ће мудре речи апостола Павла наћи места у редовима који говоре о несхваћеном трагичару, депресивном боему, краљу речи, човеку који се муњевито попео до неслућених висина, па нагло нестао - Бранку Миљковићу.

Танану нит генијалности, коју му је Бог подарио, Бранко је уграбио снажно и потпуно, а у исто време млако и уплашено.

Наиме, је ли човек који је читав живот певао, сањао и тукао се са мржњом, срећом, чулним страстима и на крају га окончао већ најављеним суицидом са 27 година живота у Ксаверској шуми крај Загреба, прокоцкао таланте из Спаситељеве приче и отишао у таму крајњу или је крај његовог живота био предестинисан и неминован?

„...Полет је насиље недоучени дане,
Небо је дато по наполицу лажи,
Куд ћу, шта ћу, свуда ме ноћ тражи,
Пси ме рецитују и глуве пољане,
Цвет и птица ухваћени су у лажи“.

Ови стихови јасно сведоче да их је писао човек који је далеко од посланице љубави Св. Павла, где Коринћанима даје вансветску и топлу поруку кроз чувену химну љубави. Могу ли истински христољупци читати Бранкове стихове и хранити њима свој интелект и у исто време клањати се Крсту Христовом и заједничарити са светима у Царству Божијем?

Уз, наравно, евидентну разлику оних који читају од онога који их је написао, релативно је колико је тачан и конкретан одговор могућ.

И Свето писмо, поред позадине која говори о земљи као о долини плача, почев од греха праоца Адама и прамајке Еве, кроз страдање Христа и гоњења његових следбеника, ипак суштински носи радосну вест новог човека, бесмртног и обоженог у Христу.

Не треба ићи у ширину да бисмо увидели да читав Бранков живот није био хришћански; крај сасвим сигурно још мање. Можемо ли онда Бранков плач упоредити са Рахиљом која „плаче за децом својом и неће се утешити јер их нема?“

Остаје празнина и питање зашто Бранко није искористио генијалност свога ума на спасење своје душе, и зашто је његов излет у њену таму постао сам његов живот, а не пролазно и поучно искуство. Зашто није успео да се подигне са дна и пође ка Спаситељу као пре много векова његова сестра по људској природи Марија Египћанка? Његов додир са дном, нажалост, није био подстицај за лик Божији у њему, те се заједно са његовим очајем губила и његова Боголикост, огледана у датој му слободи.

Бранко пред крај живота осуђује себе: „За пријатеље прогласио сам хуље, заљубљен у све што пева и шкоди...“ и плаче за девојчицом које нема, али не прихвата живот као праведни Јов: „Јеси ли ти луда жена, добро смо примали од Господа, а зла зар нећемо примити?“. Он пркосно тражи од камена да проговори и гордо пита слободу хоће ли и она певати у сужњима, као што су сужњи певали о њој.

Постепено се идентификујући са песмама које је ишчупао из оног дела душе, где већина људи никада и не залази, понео је претешко бреме чемера које га је оборило и угушило. Ван сваке сумње, Бранко Миљковић остаје у вечности, али да ли у оној где се праведници радују и славе Господа, гледајући га лицем к лицу? Његова вечност огледа се у нама који читамо његове песме и помињемо их у не баш веселим разговорима.

Цену за такву вечност Бранко је, сасвим сигурно, скупо платио!