RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 3/XIV, Божић 2008

Свештеник Владимир Кочабер

Светосавска беседа

Ваше преосвештентво, часни оци, драги господине градоначелниче, драга браћо и сестре у Христу,

Божијом љубављу, из апсолутне слободе, целокупна твар је призвана из небића у биће. Пре тог ништа није постојало сем Тројичног Бога, а по стварању творевина нити је могла, нити може, да постоји без заједнице са јединим Нествореним. У човековој личности, као круни стварања, требало је да твар буде принета Богу на обожење, тј. несливено прожимање тварног света и Нетварног Бога. Међутим, због некоришћења своје слободе у смеру ка Богу, и због чињенице створености, први човек Адам није остварио благодатно сједињење.

Премилостиви Бог, ни после Адамовог пада, није оставио своју творевину, „Јер је тако завољео свет, да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“(Јн 3, 16). Оваплоћење Сина Божијег, које је по св. Максиму Исповеднику прва и последња мера свега, представља највећи догађај људске историје, и то, не само онај у низу историјских збивања, већ Оваплоћење даје смисао историји, даје јој путокоз и усмерење ка испуњењу свих и свега у Царству Небеском.

Узимање човечанске природе од стране Бога Логоса не значи само њену обнову, него се у личности Новог Адама открива једна есхатолошка визија твари, савршенија чак и од оне првобитне адамовске. Кроз Христово крсно унижење и кроз победу над смрћу, тим највећим непријатељем, целокупна твар и цео род људски „прелази“ ка Нетварном и ипостазира се у синовски начин постојања, кроз личност Возљубљеног Сина.

Хришћане са Христом сједињује Дух Свети, сједињује их у Њему и од њих образује Тело Христово – Цркву. Дух Свети, дакле, конституише Цркву као заједницу Тела Христовог у коме су сви удови у међусобној зависности, тј. не могу једни без других. Богочовечански организам представља заједницу личности са свим својим особеностима, које се не потиру приликом ступања у Цркву. Црква није нека корпорација, нити спиритуално удружење, него реална заједница која се реално пројављује кроз Литургију као иконично предокушавање Царства Божијег. Иако иконички предокушава Царство Божије, Црква никада није бежала од света и никада се није гнушала материје као Божије творевине, напротив, мисија Цркве јесте да цео свет постане Црква и непрестана Евхаристија. Наравно и у тим тежњама није присутна утопија да ће цео свет постати хришћански, јер приступити Цркви јесте личносно-слободни одговор на позив Цркве ка спасењу. Такође, православљу је страна идеја о отеловљењу Царства Божијег кроз земаљске видове организоване државе, у којој ће постојати само морално подобни хришћани.

У Телу Христовом – Цркви, као икони Царства Божијег, имамо службе без којих Црква не може да постоји: епископску, свештеничку, ђаконску и службу народа Божијег. Јерархијски поредак не говори о подређености или мањој важности неких од њих, већ говори о односу међу члановима Цркве. Те службе иконизују есхатолошку реалност окупљања народа Божијег око престола Божијег.

Управо у контексту Цркве као заједнице данас се сећамо светог Саве, епископа Цркве Божије. Приповедање о светом Сави не би требало да нас одведе у његово индивидуализовање и одвајање од Тела Христовог. Све особености које су красиле личност светог Саве, никада не треба да буду самодовољне, као оне које су плод генијалности његовог духа, и као такве да се величају, без сагледавања чињенице да је свети Сава сву своју делатност заснивао на заједници са осталим удовима Тела Христовог. Целокупан опус његове делатности можемо свести на испуњење Христових заповести о љубави према Богу и љубави према ближњима, а то се једино остварује кроз живљење у Цркви. Мимо Цркве о њему бисмо могли говорити као моралном човеку, вештом дипломати, народном просветитељу, тактичном организатору. Али све те одреднице, када се укључе у Цркву, добијамо светитеља Цркве Божије, који то не постаје захваљујући претходним одредбама, него кроз заједницу са Богом.

Сва делатност светог Саве имала је за циљ мисионарско призивање народа ка Цркви, но, не у смислу квантитативног прибрајања стаду Христовом, већ у личносном учешћу сваког понаособ у спасењу кроз Цркву. Спасење у Цркви подразумева избављење од смрти и пропадљивости, а то се једино постиже кроз заједницу са Христом Животодавцем, и само тако можемо живети вечно. Свети Сава поручује у свом Хиландарском типику: „Све што чух рекох вам, да и ви имате заједницу, а заједница је наша са Оцем и Сином његовим Исусом Христом“. У Цркву, као заједницу призани су сви, без обзира на припадност некоме народу, без обзира на расу, пол, узраст. Многобројна путовања светог Саве по разним пределима, како међу православним народима, тако и међу инославним, сведоче нам да је свугде приман са великом срдачношћу, јер је свугде проповедао и сведочио о Истини, не као некој идеологији заснованој на људским умовањима, већ о Истини која је конкретна Личност, оваплоћени Христос.

Његово светитељство не представља самостални етички двиг ка Богу без Цркве и живе Литургијске заједнице. Управо сâм свети Сава, следујући павловском поимању светости, поручује у Жичкој беседи: „(Преблаги Бог)… Уздиже мене на ово светитељство… и Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви, чувши, са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих“.

Бити свети значи, дакле, Духом Светим бити призван на учествовање у светој Евхаристији, где сви заједно узвикујемо: „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин“.

* Беседу је аутор изговорио на свечаној Светосавској академији, одржаној 26. јануара 2009. године, у великој сали Центра за културу у Пожаревцу.