RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 2-3/II, 1996

Живорад Јанковић

Међу царевима кнез Лазар

„Одакле беше и како, у житију његовом, које ја у Раваници не нађох, осим у неком летопису.“ Овако је пре 350 година неуморни патријарх Пајсије писао о свом покушају да сазна више о кнезу Лазару. Стога је стизао до манастира Раванице, кнежеве задужбине. Спис који је тамо нашао вероватно и није био житије у оном смислу као што их имају оснивачи државе, Немања или његов најмлађи син Сава. Признање немоћи да се о кнезу довољно сазна срећемо и у делу насталом неколико година после косовске битке. У запису на мраморном стубу јасно се каже да аутору није познато тачно време кнежеве смрти, „а час је био или шести или седми, не знам, Бог зна“. И каснији аутори биће редовно присиљени да истичу своју немоћ пред недостатком извора. Кад је у питању Лазар, чиниће то и чешће него обично. Ту би се могло говорити о извесном психолошком превиду. У овом случају недостатак података није већи него у осталим поводима из нашег средњег века, већ је наш интерес већи и стога нам оскудица извора теже пада.

О првој половини кнежевог живота мало знамо. У време погибије (Видовдан 1389. године) имао је око 60 година. Отац му је Прибац, чиновник на двору краља, а касније цара Душана. И први подаци о Лазару везани су за његову дворску службу. Помиње се у време цара Уроша, са скромним звањем ставилац. Касније кад више није у дворској служби помиње се као кнез, и то звање задржаће доживотно. Увод у његову самосталну активност представља писање биографа Саве IV укључено у зборник „Животи краљева и архиепископа српских“. Бројне контроверзе у овом релативно кратком опису нису мимоишле ни Лазареву личност. Наслов овог житија у зборнику под именом архиепископа Данила гласи: „О постављењу другога патријарха српскога кир-Саве“. Поменути наслов представља известан покушај да се изнађе неки „заједнички именилац“ за оно што у тексту следи. Изнаћи нешто повољније није лако. Ту су поменута само три момента из живота патријарха Саве IV: постављење, замагљена улога у мисији старца Исаије и вест о патријарховој смрти. У том тексту Лазар је поменут два пута у сасвим различитом светлу. Први пут то се чини у контексту распада Урошеве државе: „Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, ништа се није бринуо о проклетству светога Саве.“ Само неколико реченица касније, поводом мисије старца Исаије Лазар је „богољубив и украшен многим врлинама“. У изглађењу црквеног спора са Цариградом и према Даниловом настављачу и према осталим изворима, кнез је од већег значаја него патријарх Сава. Иако је око 20 година на трону, дакле највише од свих патријарха у средњем веку, о његовој активности се мало зна.

После смрти цара Душана и његову државу постепено захвата процес распада на поједине области. Главна одговорност за то лежи на личности Душановог сина цара Уроша, недораслој да наследи енергичног оца. Живот државе се више одвија по инерцији него што о њему одлучује владар. Кормило земље држе поједине угледне личности из цареве околине те се у почетку ствара утисак да се све одвија нормално. Међутим, за царем Душаном са сцене ускоро силази низ способних људи из његовог времена. Појавиће се нова лица, а са њима и први знаци распада, и међусобних сукоба. У тим догађајима улога Лазара је незнатна. Тек после смрти цара Уроша и погибије браће Мрњавчевића на Марици стичу се услови за осетнију улогу Лазара. То ће и бити више могуће кад победи жупана Николу Алтомановића и узме део његове области. Његовом угледу доприноси централни положај области и посед рудника сребра у време кад је сребро у међународној трговини на посебној цени.

Смрћу цара Уроша гаси се светородна династија Немањића која је око два века владала српском земљом. Питање њеног наследника поставило се пред савременике. Једна од тешкоћа коју су Немањићи оставили у наслеђе јесте и непостојање сталне, традиционалне престонице. Да је било другачије, процес утврђивања наследника био би знатно једноставнији. Онај ко држи престоницу имао би највише изгледа на успех, уосталом и због психолошког преимућства над осталим претендентима. Онај ко држи, или у међувремену заузме, престоницу, у другим приликама, има подршку и црквеног врха. Овде искрсава и проблем, да се седиште врховне државне и црквене власти није налазило у истом месту. Лазар је успешно савладао оба недостатка српске државе у оваквим приликама. Створио је нову престоницу - град Крушевац и успео да буде прихваћен од врха цркве. О животу цркве у ово време знамо врло мало. Епископске каталоге карактеришу велике празнине тако да немамо скоро никаквих података о односима појединих господара са Црквом. Знамо о њиховим ратовима, женидбама, савезима, трговини, али нема података о присуству и ставу Цркве о појединим областима. Лазар је уз себе имао личност патријарха, патријарх је у Лазару гледао јединог носиоца државне власти. Први познати и значајни корак о врло плодној сарадњи кнеза Лазара са Црквом представља недовољно разјашњена мисија старца Исаије. Познати извори се слажу да је она извршена уз подршку кнеза Лазара. Разилазе се и у тумачењу циљева мисије и обима Лазареве улоге. По једнима Лазар је само покровитељ, а по другима чак и њен иницијатор. Не могу се разјаснити ни односи патријарха Саве IV и кнеза. Патријарха доводи у везу са мисијом само његов биограф, у Даниловом зборнику. И ту је, бар према биографу, сарадња два водећа човека, патријарха и кнеза, посредна. До сада је наука редовно усвајала овакво виђење, али пошто је цео опис Даниловог настављача доведен у питање, онда се и виђење Исаијине мисије има сматрати отвореним. Кнез Лазар и монах Исаија успели су да се уздигну изнад својих савременика и да увиде шта је потребно чинити.

Следећи значајан моменат у сарадњи Лазара и Цркве представља сазивање сабора за избор патријарха 1375. г. По поменутом Даниловом настављачу, сабор је сазван „по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада началствоваху“. Са друге стране, биограф патријарха Јефрема, изабраног овом приликом, епископ Марко, говори да је сабор сазван само залагањем кнеза Лазара: „Тада је скиптар српског царства држао кнез Лазар и управљао њиме.“ Евентуално учешће Ђурђа било је обезбеђено фактом да се Пећ, као седиште патријарха, налазила у његовој области. Од тада сарадња кнеза Лазара и патријарха одвија се на уобичајен начин. „Лазар је стао у односу на патријарха и сабор на место које је некад припадало цару“. Тако је постао пуноправни наследник Немањићких традиција. Незгодно је тим поводом говорити о неуспелом обнављању државе Немањића. Континуитет њеног постојања је сачуван и није био нарушен окупацијом или губитком суверенитета. Угледу је доприносила економска моћ, пространство државе, сродничке везе са низом околних господара, преко брачних веза својих кћери, тако да би се могло говорити о извесном породичном савезу.

Блискост са Немањићима и Црквом Лазар показује кроз богату ктиторску делатност, која премаша и неке од Немањића. Крајем 70-их и почетком следеће деценије настају његове главне задужбине. То су дворска црква у Крушевцу, манастир Раваница предвиђен за гроб, манастир Горњак. Манастир Хиландар у својим ризницама сачувао је податке о многим догађајима и личностима. Није се „потрудио“ да такав буде према себи. Истраживачи су упућени на пут претпоставки када се говори о времену градње његовог католикона од стране краља Милутина или припрате од стране кнеза Лазара. За Лазаревог живота саграђена је и задужбина књегиње Милице, манастир Љубостиња. Кнез је помагао и изградњу манастира у Влашкој (Тисман и Водица).

Током 1379. године Лазар је учинио и последњи корак на проширењу своје државе. Победом над Радичем Бранковићем избио је на обале Дунава. Последња деценија Лазаревог живота у знаку је повремених сукоба са Турцима и припремама за одлучујућу битку. У својим провокативним налетима Турци су једино у Лазаревој држави наилазили на отпор својствен организованој заједници. Са таквом тактиком са њихове стране није се могло наставити. Одлучујући сукоб је био неизбежан. За њега се припремају обе стране. О тим припремама мало знамо. У Венецији се у фебруару знало за турске припреме. Кнежев сестрић Стефан Мусић набавља оклоп у коме ће вероватно погинути у дан косовског боја. Конкретним припремама предстоји определење кнеза Лазара за пут отпора и жртве. Идејна блискост званичних списа и предања о косовској битки је велика. Смрћу способних искупљује се милост Божја за преживеле. „Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајемо на посечење за веру и отачаство наше, и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја“. Смисао кнежевих речи је јасан. Нове прилике тражиле су другачије одговоре. Пред налетом иноплеменика и иноверника сви способни за борбу дужни су да жртвују животе за веру и отачаство. То ће умилостивити Бога да се постара о преживелој нејачи и опстанку земље и народа. Српски владари пре Лазара, којима је Немања створио државу, нису имали могућности да иступе овако одлучно. Клатно историје је већ незауставиво клизило према пропасти.

У ближе припреме за сукоб спада и окупљање кнеза са својим достојанственицима и борцима. Том приликом кнез се обраћа присутнима говором. Илустрације говора налазимо у три списа од десет, колико их је до нас доспело. Кнежева беседа у њима није иста. Истраживачи скоро редовно тврде да је реч о само једном скупу и обраћању кнеза ратницима. Можда би требало помишљати да је у поменутим списима сачувана успомена на више сличних скупова разним приликама са истим поводом. Тако су наведене речи приликом причешћа војске. Заједничка црта ових говора састоји се у вољном опредељењу између живота у срамоти и часне смрти на бојишту. Прихватање кнежевог позива могло се изрећи сажето: „Умримо да свагда живи будемо.“

О самој битки на Косову пољу на Видовдан 1389. године мало се зна. Извесно је да су оба владара погинула, али у оба случаја није могуће тврдити како се то десило. Пажњу спољњег света посебно је привукла вест о султановој смрти. Она се најмање очекивала. Стога је примљена са одушевљењем код потиштених хришћана, уз убеђење да су Турци доживели пораз. О победи говоре и наши списи, само је она ту замишљена у другачијем светлу. Та победа није војничког карактера, већ се састоји у задобијању венца славе, остварењу онога што се хтело постићи опредељењем. Околности погибије кнеза Лазара немогуће је утврдити. Извесно је да је усмрћен одсецањем главе. То дозвољава претпоставку да је жив заробљен. До тога је могло доћи услед несвестице, неспособности за одбрану, предаје... Према слову патријарха Данила, одсецању главе претходи рањавање по ланиту (образу). Значи, кнез је заробљен као рањеник. Убијање заробљеног одсецањем главе подразумева извесни „церемонијал“ и претпоставља довољно времена да се то учини. Према косовским списима, Лазар није заробљен сам. Заробљени су и побијени и људи из његове најуже околине. Они су молили да буду посечени пре њега. Кнежево тело стаје у поседу непријатеља. Патријарх Данило у своме опису кнежеве сахране у Приштини не говори како су хришћани дошли до кнежевог тела. Накнадни преговори са Турцима око његовог преузимања чине први корак у прихватању вазалства. Насупрот томе, Мурат гине стихијно, на препад. Његове убице вероватно нису преживеле. Муратов леш остаје у поседу Турака. То је важнији детаљ за оцену исхода битке него факат о наглом напуштању бојишта. Уз то, према расположивим подацима, знамо да су Турци са Косова одвели и заробљенике.

О исходу битке не може се са сигурношћу говорити. То није било јасно ни савременицима. За њих је главни догађај Муратова смрт. Она се изгледа најмање очекивала и зато је највише утицала да се у почетку говори о турском поразу. Хришћанска победа, ако је и постојала, није истицана у толикој мери. Још мање значаја придаје се кнежевој погибији. Лазар је у вестима савременика пре само један војсковођа а не владар. Честитке са Запада стижу краљу Твртку, а на Лазарев двор не стиже нико.

Са Косова нико није отишао као тријумфални победник. Турци су изгубили једну поставу војске, Срби су изгубили једину. Нападач је могао прикупити нове снаге. У Лазаревој држави нити је имао ко то да учини, нити је резерви на располагању. Све је активирано и изгубљено у оквиру једне битке. Црква је била уз кнеза у мирним временима. Сагласила се са његовим опредељењем за отпор турској опасности. Уз кнежеву породицу остаће и даље. За два месеца земља ће остати и без црквеног поглавара. Песник би вероватно рекао да је патријарх Спиридон свиснуо од бола пошто је удовој кнегињи саветовао да прими вазалство. На трон патријарха после десет година повучености, опет за кратко време, стиже патријарх Јефрем.

После битке кнез је сахрањен у Приштини. Ту неће дуго остати. Не може се поуздано тврдити време преноса његових моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу. Пракса преноса моштију добро је позната у Србији и нашла је своје описе у биографијама. Мошти Св. Симеона, некада великог жупана Стефана Немање, његов најмлађи син Сава преноси из манастира Хиландара у Студеницу. Три деценије касније Савин синовац, краљ Владислав, биће у прилици да мошти свог стрица пренесе из бугарског града Трнова у манастир Милешеву. Савини биографи су оставили подробан опис тог преноса, тако да он може бити образац и за поступак са моштима и за опис преноса. Већ је примећено да је патријарх Данило за свој опис користио Теодосијево дело. Канонизација Светога Кнеза се вероватно поклапа са преносом моштију. У кратком времену настаје десетак списа у служби кнежевог култа. Ако се има на уму да је од десет сачуваних дела једна трећина до нас доспела само у једном препису, онда се с разлогом може претпоставити да је стварни број списа из те групе био већи. Активиран је цео потенцијал књижевног стваралаштва тадашње Србије. Знамо имена само појединих аутора. Конкретних података у списима је мало. Везује их иста идеја. Оскудица конкретног казивања даје могућност за наставак бројних хипотеза. О тим списима су говорили нарочито историци прошлог века. Помињу их са гњевом и презиром, јер нису испунили њихова ишчекивања и жале за фактима о косовској битци. О њиховој садржини и намени нису желели да расправљају. Ови списи нису хронике јер њихови аутори нису сматрали за потребно да причају свакодневним језиком о оном што је свима познато. Циљ им је да прославе новог светитеља. Потребу за описима конкретног као да нико није осетио. Да ли су сматрали да ће овај догађај својом страхотом одолети забораву? Или се није веровало у моћ обичне речи да обухвати дотад недоживљено?

Искушењу да не разуме и одбаци списе о косовској битки није одолео ни познати руски научник А. Гиљфердинг. Своју оцену списа без много разлога протеже на целу српску књижевност средњег века. Српски писци за њега су са „недовољно талента и мало смисла за схватање историје и њено приказивање. Највећи, задивљујући и незаборавни догађај у животу њихова народа није био у стању да им сугерише разумну стварну реч... Такав је стварно карактер читаве старе српске књижевности. У њој нема јасне карактеристике било које личности или догађаја, ни снажне истинске речи.“ Недостатак уобичајеног Лазаревог житија засметаће и патријарху Пајсију, али ни он неће успети да га састави.

Телесном смрћу кнеза Лазара не престаје његово присуство у историји и његов утицај на њу, као што обично бива. Може се рећи да је на Видовдан 1389. године завршен краћи део његовог живота, измерен на шест деценија. Потоње присуство у историји мери се вековима. Кнежев подвиг је заувек уткан у историју српског народа. „Шестог или седмог часа“, то ни савременици нису поуздано знали, кнез је усмрћен одсецањем главе. То је било 15. јуна - првог српског Видовдана. Од тада почиње посткосовска ера српске историје мерена и бројана кроз Видовдане. То није била смрт појединца. Она је значила губитак државе, војске, слободе... У славу новог светитеља настају бројни списи. Ни један српски светац их нема толико. Центар поштовања је манастир Раваница, кнежева задужбина и гробна црква. На основу култних списа настаје косовско предање. Оно се развија по посебним неписаним и неухватљивим правилима. У најбољим примерцима из тог предања препознатљива је историјска окосница и порекло појединих елемената ове сложене творевине. Иако је настала у приликама без икакве контроле или координације, јасно је настајање да се не удаљи од свог историјског језгра и не изневери жеђ слушаоца за истином. То заслужује највеће признање потомства. Зна се колико је ланац усменог преношења ломљив и несталан и у срећнијим околностима од наших. Није случајно што имена свих девет Југовића нису сачувана. За могућности усмене књижевности то је превише. Стално се угрожавају масовне погибије, бежаније, епидемије... Кнез је прослављан у својој задужбини и храмовима, њему посвећеним преко целе године. Сваког Видовдана прослављан је у целом народу. Посредством народне песме и гусала предање се уткива у живот генерација на широким просторима насељеним Србима. Живело се са Косовом и за Косово. Песма постаје српска Библија, с правом и добија размере библијског значаја за Србе.

Већ у првим деценијама одвија се процес „усиновљења“. Судбоносног Видовдана уз Лазара се нашло мало Срба пристиглих ван граница његове државе. За оне који су остали по страни то је био кнежев бој. Њихови постиђени потомци мисле другачије, свесни да је тог дана решена и њихова судбина. Нису сви наши преци били заједно са Лазарем, али је кнежева судбина постајала заједничка за све. Лазар прима све под свој ореол, и синове својих бораца и синове „посматрача“. Постаје отац свих. Код Срба се то тешко постиже. Овом својом интегративном улогом Лазарев култ и косовско предање по своме ефекту могу се само поредити са постигнућима Св. Симеона и Саве. Олује ропства поигравале су се са Србима и разбацивале их у разним правцима. Магнетизам косовског предања помаже им да се освесте и врате огњишту.

У својој задужбини Лазареве мошти почивају тачно три века. Онда ће, приликом Велике сеобе, бити пренете. Своје прво боравиште наћи ће у далекој Сентандреји, у малој дрвеној цркви, названој Раваница, а затим ће следећа два и по века провести у манастиру Врднику, који ће по тим моштима бити такође назван Раваница. Народни певач ће се осетити обавезним да у списак Лазаревих задужбина унесе и „сремску“ Раваницу. Предање о Лазаревом ктиторству Врдника добиће и званичну форму приликом визитације и састављања описа фрушкогорских манастира 1753. године. Задњих 50 година мошти су мало мировале, а будућност им је подједнако неизвесна, баш као и она свих Срба.

Спаљивањем моштију Светога Саве, као највеће светиње српског народа остале су мошти светога Кнеза, цара Уроша и Стефана Првовенчаног у раду најпоштованијих. Приликом сеобе пренете су само кнежеве мошти. Мошти цара Уроша пренете су 1705. у манастир Јазак. Према расположивим подацима, до преноса кнежевих моштију долази спонтано. Године 1688. спаљен је манастир Раваница али мошти нису диране. То је била довољна опомена монасима. Вал сеобе 1690. године покренуо је и њих. Са собом су понели и мошти Св. Кнеза и остале драгоцености. Овај податак је од огромног значаја за живот Срба у Аустрији. У свом новом обиталишту помогле су стварању и одржавању свести српског народа изложеног притисцима римске пропаганде.

Већ у најстаријим списима о кнезу Лазару јавља се алузија на могућност издаје. „Не знам шта истинито рећи о овоме, да ли је издан...“ У млађим списима ова идеја се развија у правцу конкретнијег приповедања и стога не чуди што постаје саставни део косовског предања. У завршној форми издајником је проглашен Лазарев зет Вук. На њега је пала одговорност због пораза, и на њега се излио гњев генерација. Крајем прошлог века тзв. критичка школа српске историографије покушава да одбрани Вука од тих оптужби. Показало се да нема основа за овакву представу о Вуку какву даје песма. С правом се истицало да доказа о „активној издаји“ нема. Међутим, у својој ревности представници овог правца су кренули даље и хтели су да виде Вука међу учесницима битке. Тиме су отишли у другу крајност. За такву тврдњу нису имали доказа. Зачуђује степен симпатија које се при томе показују за Турке, јер су они, тобоже, својом храброшћу победили Србе. Стога су Срби морали да нађу изговор за свој пораз. Турцима је победу донела војна надмоћ, па тек онда храброст. Доказа о учешћу Вука у битки нема. Изгледа да тај човек уопште није био способан за рат. Немамо података ни о једној његовој битки. Повијао се према приликама и користио се погодностима свога наслеђа и положаја. Ако се упорно инсистира на томе да је до саме битке, у односу на Лазара био самосталан, зашто то не би био и на дан битке? То се посебно закључује и по томе што је после боја задржао слободан статус још неку годину. Лазарев пут отпора није му одговарао, и определио се за мирно прихватање вазалског статуса. Тај положај га обавезује да, на турској страни, узме учешћа у битки на Ровинама. Избегао је да то учини и завршио је у турском затвору. Знало се да Вук у битки није учествовао, иако је на то био обавезан више од осталих (у сродству за кнезом, битка на његовој територији). Однос предања и данашње науке према Вуку не исцрпљује се само питањем његовог (не)учешћа у битки. Говори се о неком његовом отпору према Турцима и после битке, смрти у турском затвору и запоседању његових области од Лазаревића. Такво писање је плод диригованог понашања усмереног на што веће умањење кнежевог угледа. Истиче се Вуков отпор насупрот вазалитету Лазаревића. О каквом отпору је реч нико се не осећа позваним да каже. Конкретних доказа нема, а слободни статус Вука после косовске битке може се тумачити и као награда за неучешће у битки. Вуково хапшење не мора да има никакве везе са Лазаревићима. До њега највероватније долази услед неиспуњења обавеза у време битке на Ровинама. Делови Вуковог поседа најпре су припали Бајазиту, па онда додељени Лазаревићима.

За разлику од већине обласних господара, црква је била уз Лазара и пре и после битке. Немамо доказа, али претпостављамо, да је одобравала Лазарев пут отпора турској навали. Остала је везана за кућу Лазаревића и после битке кад је у време неуспеха и ризика подједнако требало тражити излаз. За савременике Лазарев избор отпора без неких изгледа на успех је можда био споран. Показује то и држање његовог зета Вука. За потомке двоумљења нема. Лазарев пут је једини без обзира на цену коју су и они плаћали. Лазар је међу страдалницима. По свом значају за Србе косовска битка је равна библијском изгнању из раја.

Вековима је кнезу придавана царска титула. Она је скоро постала саставни део његовог имена. Историјског оправдања за њу немамо, јер је Лазар никад није носио. По навици свакодневног изражавања, њу је тешко истиснути из употребе. Постоје психолошки разлози за њен опстанак. У историјској перспективи Лазар је наследник на трону царева из династије Немањића и последњи слободни владар. Само је њему од потомства придавана титула цара. Никоме не пада на ум да још неког сем Лазара тако назове. Својим односом према Мурату Срби су стекли право да и свога владара назову царем. У најранијим споменицима српског порекла турски владар се назива цар а Лазар кнез, Чини то и један Константин Философ: „Стога и син тога цара [Мурата] Јојача опет у тој самој бици...“ У страним изворима - бар у верзијама нама доступним - такве „великодушности“ према Мурату нема. Они га помињу именом или без тога, некад са неповољним епитетом, али никад га не називају цар. Српско понашање прелази границе пристојног. Својим владарима оспоравају право на ову највишу титулу а без двоумљења је придају иноверном нападачу. Млађе генерације су то донекле исправиле. Мурат ће и даље остати „цар“, али ће то достојанство доделити и своме владару.

Кнежеви савременици су осећали потребу да Лазара доведу у сродство са изумрлом кућом Немањића. То је било могуће, јер је кнегиња Милица потомак најстаријег Немањиног сина Вукана. Певач није осећао ту обавезу. Кнежеву тазбину је „нашао“ у бројној породици Југовића, историјски непотврђеној. Иако их је довела у везу са најомиљенијом личношћу српске традиције, Југовићи не уживају безрезервну подршку песме. У песми о градњи кнежеве задужбине Раванице они мимо воље ктитора злостављају градитеље и закидају им зараду. Тиме изазивају гњев владара. То песника и његове јунаке не спречава да их видимо у величанственој поворци кнежевих ратника пред полазак у бој. Наступ Бошка Југовића има у себи натприродног. Ту слику створио је Вуков певач Тешан Подруговић. Увођењем златне трепераве боје оживео је јунака до максимума. Таквог јунака певач није имао снаге да упокоји. Напушта бојиште пре времена док је Бошко још у покрету. У погледу Лазареве тазбине предање се прилично огрешило о историју, али се заузврат одужило стварањем величанствене представе која не подноси стешњен оквир реалности.

Исходом косовске битке решава се судбина Лазареве државе. Посредно, тиме се решава и судбина осталих области које у битки нису узеле учешће. Њихови господари безгласно нестају, а територије постају део турске државе. Може се рећи да се само Лазар понаша историјски са наслеђем иза себе. То наслеђе ће баштинити и они чији преци нису узели учешћа у Лазаревом отпору. То наслеђе обогаћено предањем кроз историју добија свесрпски карактер и достиже ниво тајне (мистириона). Посвећењем у њу добија се српски карактер.

Вест животописца о Лазаревом крунисању гласи: „Благосиља се од архијерејевих руку и свега свештенства и сабора српског и тако самодржац постаде Србима“. Код истраживача је мало спремности да ово сведочанство буде прихваћено. Траже се додатни докази. Многе тврдње у писању наше историје средњег века засноване су само на једном извору, без могућности провере. Кад би се оне одбациле, написане књиге биле би доста „тање“ а наша тобожња знања сиромашнија. Поводом писања о Лазару приметна је неуједначеност критеријума уз јасну тежњу да се значај његове личности умањи. Вест са неповољним призвуком прима се олако, рекло би се и радо. Подаци у правцу афирмације и после солидне критике, кад већ не могу да буду одбачени, заклањају се облацима сумње. Лазар није обичан обласни господар извесне територије као остали. Његова област има карактер државе, а Лазар је њен владар. То му изнад свега обезбеђује присуство поглавара српске Цркве уз њега. За остале обласне господаре немамо података ни да имају епископа у својој области. Често се Вукашинов син Марко ставља изнад Лазара као тобож законити владар, јер носи краљевску титулу. Околности под којима је Вукашин постао краљ нису разјашњене довољно. У науци се тврди да је до тога дошло пристанком цара Уроша. Неспорних доказа за такву тврдњу нема. Са више разлога могло би се заступати мишљење да је Вукашин самопроглашени краљ. После Маричке битке његов син Марко постаје краљ на исти начин.

Присталице легитимног проглашења Вукашина за краља не знају ништа о улози Цркве у том чину. То важи и за Марка. Ако се Црква определила за Вукашина и његовог сина, зашто би се после тога окретала према Лазару? Била би то акробатика којој она није склона. Доказ доследности у свом понашању даје својим односом према Лазару. Са њим је у време државног просперитета, одобрава пут његовог отпора према Турцима и после косовске погибије остаје уз Лазарев дом и не тражи ослонац неког од преживелих моћника. Као државник Лазар сарађује са три патријарха (Савом IV, Јефремом, Спиридоном). Вести о сарадњи са патријархом Савом IV су и несигурне и могу се различито тумачити. Рад сабора на коме је изабран патријарх Јефрем зависи првенствено од Лазаревог угледа. Без разлога се сумња у могућност добре сарадње кнеза и патријарха, и одбацује писање Јефремовог житија о вољном повлачењу са трона. Тачно је да жанр житија захтева такво писање. Међутим патријархов биограф, епископ Марко, за кнеза Лазара има само лепе речи. Да је имао разлога за незадовољство то је могао да избегне или ублажи. И Јефремово поновно ступање на престо 1389. године без разлога се тумачи као чин противан вољи Лазаревића. Злоба иде дотле да се и установљење Јефремовог култа 15. јуна објашњава жељом за умањењем Лазаревог поштовања.

Слично се може приметити и код писања о односу кнеза Лазара и светогорског манастира Хиландара. Свесно се занемарује да је Лазар оставио неизбрисив траг у овом манастиру а да дозиђивањем припрате уз краљев храм стаје у ред с краљем Милутином. Ту му се ни један од савременика не може приближити. Света Гора ће одиграти улогу симболичког помиритеља. Два љута противника из косовског предања, кнежеве зетове, Обилића и Бранковића, узеће под своје окриље. Вуку ће дати гроб, а Милошу прву познату икону. Косовски јунак и издајник кренуће од Крушевца и преко бојишта доспети до Атоса. Покушаја бацања сенки на Лазарев лик има још. Живот његове државе се представља као неуспела обнова немањићких традиција. Тачно је да се угасила династија Немањића. То не значи престанак државног живота. Србија није окупирана, нити прихвата вазалне обавезе. Стога се може говорити о континуитету постојања српске државе. Залог тог континуитета јесте и постојање Цркве. Смена владара, измена граница су при томе од споредног значаја. Колико се пренаглашава значај гашења династије, толико се жели умањити значај косовске битке и њених последица. Ту је пресечен континуитет српске државности. Постоји и умеренији став „Србија није пропала на Косову“, као што каже певач, али је она, до тада, једно, а после тога сасвим друго“. Косовска битка је вансеријски догађај, са великим одјеком код савременика и значајем на европском нивоу. Не може се уклопити у шематизовани оквир пораз - победа. Победника нема. Захуктали ратни механизам Турске пред косовску битку неколико година је у застоју. Одјек код савременика је велики. Даља истраживања ће показати колико је у занемаривању Лазареве личности при томе одиграо улогу конфесионални моменат. Пажња се усмерава на Муратову погибију. Смрт „шизматика“ није од значаја.

Недопустиво је Лазара третирати само као једног од обласних господара. Простор којим он влада чини државу која у себи носи продужетак творевине наслеђене од Немањића. Њен континуитет пресечен је на Видовдан 1389. године. Ако поједини великаши не желе да прихвате Лазара на основу легитимности, већ очекују покоравање војничким путем, то не умањује његов значај. Оклевање Лазара да тако учини служи му на част. Рата се прихвата само тамо где је то неизбежно. Његову државност не чини ни економска ни војничка моћ, иако му, бар у поређењу са околином, нису недостајале. Државни карактер његове области првенствено потиче из подршке Цркве. Отпор на који наилазе Турци у свом непрекидном роварењу по Балкану сведочи да је та држава заснована на сигурној подлози и здравој организацији. Живот те државе прекинут је војничким поразом. За разлику од Лазара, остали господари немају подршку црквеног врха нити имамо вести о улози црквеног врха или црквене организације у локалним оквирима. Немају снаге за озбиљнији иступ према спољној опасности. Гасе се и нестају нечујно, без одјека. Ово је потребно имати на уму при покушају вредновања Лазаревог определења и понашања осталих. Да ли се може стати само на тврдњи да је понашање Лазарево самоубилачко, а држање осталих господара рационално? Овакве недоумице производ су новијег доба. Кроз све време ропства двоумљења није било. Није се сумњало у правилност Лазаревог понашања. То се у подједнакој мери односи и на потомке оних који су живели ван Лазареве државе и нису учествовали у косовској битки.

Свеза списа о Светом Кнезу и традиције функционише у оквирима задовољавајућег. Главне идеје из списа тешко доступних прихватила је традиција, обукла у разумљиву форму и путем песме расејала по целом народу. То је учињено тако успешно да се може говорити о обузетости српског народа Косовом. Општој невољи Срба постоји само један узрок - пораз на Косову. Невоље појединих породица или места су последица Лазареве клетве због неучешћа у косовској битки. Онај ко не жели пут косовског опредељења ризикује да дође под ударе тешких кнежевих речи: „Ко не дошао...“

Предање даје могућности и за другачије сагледавање Лазара, али за његово формулисање потребни су услови мира и сређености. У време ропства нема прилике за такав однос. Богато предање створило је могућност за уочавање осенчених страна Лазаревог лика. То је најбоље доступно на неким моментима односа кнеза и хипотетичног зета, косовског јунака, Обилића. У првом плану изнети су примери Милошеве оданости кнезу. Лазареве сумње су безразложне. Вук је мање способан и још мање активан. Стално наилази на више поверења код таста него Милош. Да ли је ту можда страх и завист не само Вука већ и кнеза према Милошу? Мање популарне и доступне верзије предања нису ни Милошу потпуно наклоњене. Оне правдају кнежево подозрење према Обилићу. Давањем нетачних података о Турцима сам Милош је посредно крив за пораз.

Повест о Светом Кнезу и косовском опредељењу, у своме предањском облику, живи непрекидно до данас и пуних шест векова има снагу завета. Приступачна је свим слојевима. Жалостила је и образовала поколења кроз векове. Такозвана критичка историографија живи свега око сто година. Њена представа тенденциозно је осиромашена безразложним страхом од „косовског мита“ и доступна је незнатном броју упућених људи. Остала је ван токова народног живота. Као што се види, однос ова два виђења косовске битке је 6:1. Стога косовско предање не може бити одбачено. Пет векова оно је било једина историја, а ни за протеклих сто година његов значај није битније умањен. Ако би се и одбацило кроз извор, за време о коме говори остаје незаменљиво сведочанство за време у коме настаје и у коме делује. Разлика култних списа и предања израженог у песми није непремостива. Она је условљена више њиховим интерним својствима него садржином. Култни списи су настали убрзо после косовске битке док су савременици још живи и могу да контролишу њихову вредност. Предање настаје дуго, учешћем великог броја лица, без икаквог фактора координације и контроле. Техника ова два начина стварања није иста. Списи добијају у почетку завршну форму и преносе се преписивањем. Усмено предање, попут течности, увек трага за својим обликом. При том има подједнаке шансе и разградње и доградње. Није сувишно са неколико примера илустровати блискост култних списа и народне песме. Причешће војника пред битку још у Византији предвиђено је војничким трактатима. Неке од списа у оквиру припрема српске војске говоре и о причешћу. Они не помињу место где се то догађа. Причешће је праћено кнежевим говором и заклетвом. О причешћу војника зна и народна песма. Не жели да га везује ни за једну од значајних владарских задужбина, већ тај чин смешта код скромне цркве Самодреже. Кнежево обраћање ратницима у безименом простору певач је сместио у посебан декор прославе крсног имена. Слава је померена дан раније јер пророк Амос или Св. Вид, кнежеви патрони, славе се 15. јуна, а то би било баш на дан битке. Владета војвода, према песми, извештава кнегињу Милицу о исходу битке и каже: „А кнез мислим да је погинуо“. Ово „мислим“ код војводе и нехотично асоцира на реч са храмовног стуба: „Не знам, Бог зна“. Савремена наука спремна је да прихвати гледиште да на Косову није било правог победника. Турци су ту изгубили много, а Срби све. Песма носи рефлекс оваквог исхода:

Од Турака нешто и остало,
А од Срба што је и остало
Све рањене и искрвављено.

У свом опису отварања Лазаревог гроба у Приштини летописац Давид говори о ширењу мириса моштију. Песнику је то познато, и не жели да остане заборављено.

Откопаше Лазарево тело,
Док удари мирис од светиње.

И без косовског пораза и мученичке смрти, личност кнеза Лазара завређивала би пуну пажњу истраживача. И тада би се он нашао у низу виђенијих чланова из династије Немањића. То је Лазар постигао обезбеђењем континуитета српске државе, здравом организацијом, задужбинарством, отпором према Турцима... Својим видовданским опредељењем и личном жртвом стаје напоредо са оснивачем српске државе Стефаном Немањом. Та два лика омеђавају њено трајање. Њен творац велики жупан Стефан Немања и њен последњи бранилац и прва жртва кнез Лазар су извор и увор једног славног периода из историје Срба. Као жртва и страдалник Лазар је по дубини симпатија, код Срба, надмашио Немању. Немања остаје у рангу историје и сфере рационалног иако се трудио да од свог народа створи нови Израиљ. Лазарева жртва добија библијске размере, постаје симбол целокупне посткосовске историје у трајању од шест векова. Повремени успеси само донекле ублажавају тегобе живљења. Али оно некад изгубљено у косовској битки није могуће васпоставити. Турке ће смењивати нови непријатељи, придошли са других страна. Њихов циљ биће у првом реду брисање успомена на Косово и из тог истог Косова извираће нове снаге отпора. Искуство је већ показало моћ косовског завета кроз способног да окупи Србе на широким просторима, независно од конкретних услова.

Досадашња историја је оправдала веру мајке Југовића о трајању српског племена. Таква вера по свему изгледа требаће нам и убудуће. Пред бој кнез Лазар се уздао у заступништво Светог Симеона и Саве. После косовске битке Срби се за помоћ обраћају, поред Симеона и Саве, и „Светом међу царевима кнезу Лазару.“