RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 4/II, 1996

Протојереј Томислав Ђорђевић

Проклетство

ри подсећању на дом Петровића прво се у мени створи слика дуње кривог стабла и разгранате крошње чије је трепераво лишће у вечитој игри светлости и сенки шарало по прозорском стаклу на кући, шуштећи својеврсну мелодију. Сама кућа била је слична свим ондашњим домовима нашег засеока; старинска, бело окречена кућа с тремом у средини, повећег дворишта ограђеног тарабом. С десне стране, ближе путу, био је бунар с ђермом до кога је водила уска стаза посута шљунком, а од пута до куће ишло се широм стазом од моравских облутака. У том, предњем делу дворишта увек је било много баштенског цвећа. Иза куће, све до воћњака, простирало се гувно на коме се врла пшеница свих домаћинстава из засеока. Та површина је нама деци било најдраже место за игру.

Наша галама као да није сметала баба Љубици, стрини домаћина Мирослава. Руку спуштених у крило, старица је сатима седела пред кућом не обазирући се на околна догађања. Надживела је мужа и сву своју децу. Била је једва покретна чак и помоћу два штапа. Поглед њених полуслепих очију изазивао је у мени необјашњиву нелагодност. Нека тајанственост лебдела је око ње. Ту тајанственост подстицали су појединци из села испредајући свакојаке приче, нарочито на мобама. Помињали су хајдучије, необјашњиве ватре под дрветом у шуми на месту где је закопано злато, нечастиве силе које у глуво доба ноћи наводе усамљене путнике у најдубље моравске вирове, а затим би се, готово увек, постављало питање да ли баба Љубица зна где је њен давни предак почетком прошлог века закопао дукате намењене за подизање цркве у нашем селу. Увек је било оних који су сумњичаво вртели главама.

Те приче лепиле су се за нашу дечју душу. У дугим зимским вечерима, док је ветар фујукао равницом, неисцрпна дечја машта свему је давала застрашујуће облике.

На све те приче доброћудни Мирослав би само одмахнуо главом или слегао раменима. Не само да није веровао, није чак ни хтео да размишља о томе. Он је баба Љубицу довео у своју кућу „да јој олакша старост, да учини души севап“, како је говорио, „и не зна ни за какве дукате, нити га занимају та сеоска наклапања“.

Миросављев син Радомир био је само неколико дана старији од мене, а ћерка Зорица шест година млађа. Многе несташлуке у детињству делио сам с Радомиром. Вазда у покрету, осмехнут, немирних тамносмеђих очију које су искриле од жеље за новим несташлуцима, Раде је био мајстор да по речној тињи рукама лови рибу. Црномањаст, лети вазда до појаса наг, још више би поцрнео па смо га прозвали Раде „Гара“. Није се љутио због надимка. Заправо, не памтим да се он због било чега наљутио.

Зорица се разликовала од брата, али и од свих нас. Увек чиста, уредна, с машницама у коврџавој коси. Тетка Мара, једина кројачица у селу, више је хаљиница шила Зорици него свим осталим девојчицама у селу. Због одевања и држања Зорицу смо прозвали „госпођица“. Зорица је била миљеница баба Љубице. Чим би се девојчица појавила, баба би се пренула и осмехнула чудним осмехом. У ствари, баба је једино за њу и марила. Све њене прохтеве баба би правдала и испуњавала, рачуне је плаћала без поговора.

Било је то време послератне беспарице у селу кад се дешавало да и бољем домаћину због неисплаћеног пореза одузму свињу, овцу или чак краву. Опет се почело зуцкати о дукатима, али се скромно облачење и живљење осталих укућана није уклапало у те приче.

Кад је осетила да јој се смрт приближава, Љубица је тражила да је исповеди најстарији свештеник у околини. Затим је позвала Мирослава. Насамо су разговарали више од пола сата, а кад је Мирослав изашао напоље на његовом лицу очитавала се велика промена. Деловао је веома чудно. Од тада никад га нисмо видели осмехнутог, увек је био забринут.

Баба је испустила душу предвече. Узалуд су жене покушавале да јој склопе очи. Сутрадан, по тим широм отвореним очима падале су крупне капи изненадне летње кише пре него што је покров повучен преко лица, намештен поклопац и сандук с покојницом спуштен у раку. Истог тренутка кад су прве грудве земље мукло треснуле о сандук, киша је престала. Пошли смо натраг. Нехотице, чуо сам разговор двојице стараца:

- Не ваља, Перо, што баба оде на онај свет отворених очију.

- Јес', вала! Невоље очекују Мирослављеву кућу. А баш ми га је жао, много је добар човек.

Старачке слутње обистиниле су се после непуне три године. Мирослав је пао са стога сена и сломио кичму. Није дозволио да га носе у болницу, желео је да умре код куће. Никога није пуштао к себи осим Радета. Умро је у великим мукама...

+ + +

Прошло је неколико година. Ја сам постао свештеник у месту удаљеном неколико километара од мог села, а Раде се, богме, до тамо прочуо као успешан домаћин чије су њиве најбоље обрађене. Оженио се и добио сина. Детету је дао име Мирослав, по свом оцу.

Посећивали смо се и даље, разговарали о свему, али увек га је највише занимало постоји ли икаква могућност да се добије дозвола за подизање цркве у нашем селу. Немоћно сам ширио руке, то питање је било излишно за тадашње властодршце. Одговор је увек био негативан.

Зорица је одрасла у осредње лепу девојку. Наша „госпођица“ и даље се одевала по последњој моди. Просили су је многи и из нашег и из околних села. Све их је одбијала, желела је да јој младожења буде из вароши. Најзад, одлучила је да се уда за једног дежмекастог, проћелавог Београђанина кога је упознала кад је овај неким послом дошао у нашу општину. Нити смо се ми њему допадали, нити, богме, он нама, али слушали смо оно што је говорио, климали главама у знак одобравања и то је било све. Из опреза нисмо улазили у разговор бојећи се да не дође до свађе. Зарад Зорице били смо љубазни према зету. Признајем, једва смо издржали.

Наша „госпођица“ постала је београдска госпођа. Једина њена веза са селом биле су разгледнице које је често слала из монденских места Европе, а затим и света. Она и муж много су путовали...

Сиво подне касне јесени затекло ме је на Радетовој капији. Стари пас је устао и погледао ме док сам улазио у авлију, а кад ме је препознао, опет се склупчао на свом месту под тремом. Ушао сам у кућу. Раде је седео за столом, сагнуте главе, лица прекривеног длановима. Ружица, његова супруга, угледавши ме, невешто покуша да обрише сузе. Дете је мирно спавало у свом креветићу.

Збуњен, застао сам у средини собе. Тек кад га Ружица позва, Раде се трже и затресе главом. Кад ме примети, нагло устаде, приђе ми и стави руку на моје раме.

- Баш добро што си дошао, бато, сам Бог те је послао... Угушићу се ако још само тренутак останем у кући. Имам осећај као да ми се цела таваница спустила на леђа. Хајдемо напоље, молим те, треба ми твоје друштво.

И даље ништа не схватајући, послушао сам га. Никад Радета нисам таквог видео.

Ишли смо пољем натопљеним кишом. На чизмама нам се нахватало блато, али је он наставио истом брзином. Једва сам га сустизао. Иако је било хладно, чак је и ситна киша ромињала, ознојио сам се. Зауставили смо се тек у врбаку. Раде је сео на један од трупаца, ја седох насупрот. Наше убрзано дисање стварало је облачке паре око нас. Изненада проговори брзо, као да хоће да се што пре ослободи оног што га мучи.

- Моја сестра Зорица решила је да ме уништи. Пре непун сат била је код мене са оним њеним. Тражи да све подели са мном. И кућу и имање. „Последњу ћерамиду ће да поделимо“ - рече ми.

Затим Раде покуша да имитира сестру, али нова навала беса учини да последње речи процеди кроз зубе:

- Морам, бато, да сачувам брак. Отераће ме муж ако не дођем до пара. Разуми ме, мени је стало да сачувам брак. Не желим да се враћам у ово блато.

Нисам схватио толику љутњу. Зорица је Мирослављева ћерка, разумљиво је да јој следује део имања.

- Па, сестра ти је, мораш да јој даш оно што јој следује.

Дуго ме је гледао климајући главом. Затим устаде, приђе и седе до мене.

- Однела је она много из куће - рече муклим гласом. - Много. Шта мислиш, откуд је био новац за сва она путовања? Однела је моја сестра дуката пуну војничку цокулу.

Застао ми је дах од изненађења. Значи, дукати су ипак постојали. Временом смо заборавили све оне приче, сад опет израњају из мрака. Ћутке сам чекао да Раде настави причу. Нисам хтео да га пожурујем.

- Можда би отац преживео онај пад да смо га одмах однели у болницу, међутим, хтео је да остане у кући да би ми пренео баба Љубицин аманет - Раде опет направи станку. Груди су му се надимале, а у очима му се навирише сузе. Уздахну па настави:

- Баба је једина знала за дукате. Били су закопани под дуњом, под оном кривином која је крошњу надвила према кући. Тајну је так пред смрт поверила мом оцу. Казала му је да је звала свештеника, али да није смела све да исповеди. Заклела је мог оца да и он никоме не говори о злату све док не осети да му се приближава смртни час. Мени је наменила петнаест дуката, све остале Зорици, на име мираза, али тек после очеве смрти. Мој сироти отац не дочека старост. Богом ми се заклео да би прекршио аманет ако би се у селу почело са изградњом цркве. Камо среће, али знаш и сам. Ни ми то још нисмо дочекали... На дан свадбе дао сам сестри оно што јој припада. Нисам бројао, али била је то позамашна гомила дуката. Оних петнаест дуката намењених мени дао сам јој данас да ми бар кућу не дира. Вајно се сложила, али знам, кад и то потроше, вратића се. Дуката више нема, али ту је земља, ту су њиве Петровића. По закону, у праву је. Ко ће да верује да су дукати постојали? Ја сам сељак, немам пара да јој исплатим остало имање. А са тим губитком не могу да се помирим. Не могу, брате! Ког дела да се одрекнем кад сам везан за сваки педаљ земље? Једно сам с том земљом. Како да прођем поред оног што је некад било моје, а сад је туђе? А знам, све ће моја сестра да прода да би имала пара да с оним њеним луња по свету. Како сину да објасним сутрадан губитак имовине која ми је од оца остала? Ето, бато, то је моја мука.

Обистинио се Радетов страх. Зорица је на суду добила свој део имовине, за неколико дана све је продала и вратила се у Београд. Раде је заћутао, почео је да се опија, из куће није излазио.

Следеће јесени дошао ми је у посету. Његова некадашња лепота као да је нестала у неуредној коси и бради, прекривена многим борама на мршавом лицу.

- Решио сам да се разведем од жене - рече. - Колико ми времена треба да се и црквено разбрачим?

- Месец, два... - одговорих без размишљања, а затим се брзо тргох. - Чекај, не мислиш ваљда...

- Да, то сам одлучио. Хоћу да жену и сина ослободим проклетства моје куће. Нека иду куд хоће. Нека живе... А самном је готово. Изједа ме рак. Остало ми је још око три месеца живота. Е, бато, бато...

Нисам могао да учествујем на Радетовој сахрани. Био сам много болестан. Ломила ме је нека ватруштина. Лежао сам целог дана. Прозор је био отворен. Неколико пута слетао је врабац, џивкао, скакутао по дасци на прозору, па опет одлазио. Једном је чак улетео у собу, али брзо се вратио натраг. Сетио сам се птице које смо као деца ловили и стављали у кавез. Све те птица величанствене у ваздуху, у кавезу су јадно изгледале. Помислих, како ли мој бата Раде, мој Гара, изгледа у сандуку? Онај насмејник и несташко пун живота заувек је склопио очи. Онај неуморни младић вазда у покрету, укочен лежи. Земља нараста као тесто у наћвама, моћна река хучи пуним коритом, мирише пролеће, а он мртав. Обнавља се природа, затвара се ковчег... Немам снаге да приђем прозору да боље погледам тог џивџана који ми прави друштво у једном од најтужнијих дана у мом животу... Па нека, имам сузе којима сатима топим јастук под главом... Имам молитву за мог Радета. У свим данима које ми је Господ дао...

Кад сам следећи пут отишао у село сазнао сам да су Радетова жена и син отишли код њеног брата у иностранство. Мајка му је полудела и одвели су је у неку душевну болницу.

Много туге носио сам у себи тог лета и јесени. У кући Петровића више нико није живео. Некад велико двориште као да се смањило због корова. Још одавно сам схватио, на коров проклетство не утиче...

+ + +

Не знам зашто, али од како памтим у мом селу на гробље се о задушницама иде поподне. Због обавеза на парохији стигао сам међу последњима. Неки су већ отишли, други су се спремали да пођу својим кућама, журили су због хладноће. Упалио сам свеће мојим прецима, очитао помен, а затим пошао на други крај гробља, тамо где је Радетов гроб. Иако се већ спуштао мрак, нисам журио. Замишљен, нисам приметио да неко стоји поред споменика.

- Бато! - чух позив. Глас ми се учини познат. Погледах у том правцу и препознах Зорицу. Држала је у руци неколико свећа. Пламен тих свећа давао јој је неки сабласан изглед. Или се то моја душа бунила због њеног присуства?!

- Баш ми је драго што те видим, бато - Зорица је била упорна да заподене разговор.

- Зорице, опрости ми, немам о чему да разговарам с тобом. Још увек је много бола у мени. Ево, само ћу да упалим свеће и одмах идем. Свештеник сам, плашим се да ти не кажем нешто ружно због чега ћу доцније да се кајем.

Пођох натраг, али она пожури и стаде испред мене.

- Кажи ми, где је дете? Где је мој братанац? Хоћу да га усвојим. Развела сам се, немам намеру да се опет удајем. Мали Мирослав ми је једини род. Кажи ми, где је?

- Дете и мајка су у иностранству, то једино знам - мирно одговорих иако је у мени све кључало. Хтео сам да јој кажем да се доцкан сетила да има фамилију, али уздржао сам се. Уместо тога, ухватио сам је за рамена, подигао и склонио у страну. Нисам осетио њену тежину. Брзим корацима пожурио сам према селу саплићући се о гробове. Од навале суза више ништа нисам видео...